Realnost Advokature u Srbiji: Između Sna i Očaja

Pravna struka, a posebno advokatura, dugo se u javnosti doživljava kao siguran i prestižan put ka materijalnom blagostanju. Međutim, realnost za veliki broj diplomiranih pravnika u Srbiji je daleko drugačija. Razgovori na forumima, iskustva mladih advokata i pripremljenih pravnika oslikavaju sliku profesije pod snažnim pritiskom: prezasicenost tržišta, dramatične razlike u zaradama, visoki početni troškovi i neizvesnost. Ovaj članak predstavlja pokušaj da se sagleda prava slika o tome koliko zaradi prosečan advokat, sa kojim se barijerama suočavaju početnici i da li je uopšte moguće opstati bez jake startne pozicije.

Početak: San vs. Stvarnost

Za mnoge studente prava, završetak fakulteta i polaganje pravosudnog ispita predstavlja vrhunac dugog i napornog puta. Međutim, upis u advokatsku komoru i početak samostalnog rada često su samo prvi koraci u novoj, možda i težoj borbi. Kako ističu iskusniji, ulazak u advokaturu ima smisla uglavnom za one koji imaju rešeno stambeno pitanje ili finansijsku podršku porodice. Bez toga, period od dve do tri godine dok se posao ne "razvije" može biti neizdrživ. Kao što primećuje jedan sagovornik, "obični smrtnici teško ulaze u advokaturu". Često su to oni koji imaju roditelje, partnera ili drugi izvor prihoda koji ih može izdržavati dok grade svoju klijentelu.

Početni troškovi su značajna prepreka. Pored upisnine u komoru, koja varira (a za početnike u Beogradu može iznositi i 4000 evra), tu su i mesečni troškovi: porez, doprinosi, zakup prostora, operma, softver. Sam mesečni porez početniku u manjem gradu može biti oko 38 hiljada dinara. Kada se tome dodaju ostali fiksni troškovi, jasno je zašto mnogi prvih godinu dve budu u minusu, računajući samo osnovne obaveze, a da ne pričamo o ličnom životu.

Koliko Zapravo Zaradi Advokat? Mit o Bogatstvu

Javnost često ima pogrešnu predstavu o advokatskim prihodima. Priče o "stotinama hiljada" mesečno odnose se na usku grupu etabliranih advokata sa dugogodišnjim stažom, specijalizacijom za kompleksne privredne poslove, jakim vezama ili onih koji vode velike, korporativne advokatske kancelarije. Realnost za prosečnog samostalnog advokata, naročito u manjim mestima, je potpuno drugačija.

Prihodi su izuzetno nestabilni i variraju iz meseca u mesec. Može da prođe i po dva meseca bez ikakvog priliva, a onda odjednom "legne 100.000 pa sutra još toliko". Prosečna zarada samostalnog advokata u provinciji često se kreće u rasponu od 80.000 do 90.000 dinara mesečno, sa time da je "retko kada šestocifrena". U manjim sredinama, gde je broj advokata porastao, a broj stanovnika i privrednih subjekata opao, konkurencija je takva da se cene srozavaju. Neki rade poslove za 50 evra samo da bi imali ikakav prihod.

Zarada advokata saradnika u tuđoj kancelariji takođe nije blistava. Početne plate za advokata koji je tek položio ispit kreću se od 65.000 do 75.000 dinara u manjim gradovima, dok u Beogradu mogu biti nešto više, ali retko prelaze 1000 evra na početku. Uslovi rada često podrazumevaju neradno vreme "dokle god postoji potreba", deljenje naplate sa kancelarijom (čak 70/30 u korist principala) i samo dve nedelje godišnjeg odmora. Ovo mnoge tera da razmišljaju o samostalnosti, uprkos riziku.

Veliki Grad vs. Provincija: Dve Različite Priče

Uslovi za bavljenje advokaturom dramatično se razlikuju u zavisnosti od lokacije.

U manjim mestima problemi su višestruki. Tržište je malo i zasićeno. Kako jedan ispoveda, u njegovom rodnom gradu "advokata ima više nego što je varoš imala stanovnika za vreme punog opštinskog suda". Klijenti su često siromašniji, a poslovi manjeg obima i vrednosti. Pored toga, u manjim sredinama je teže doći do kvalitetnih predmeta. Često se radi o rutinskim ostavinskim, radnim ili bračnim sporovima. Dolazak do klijenata je ključan, a on se ostvaruje preko poznanstava, preporuka i porodičnih veza. Advokat u kasnim četrdesetim ili pedesetim, iako sa prosečnim primanjima, retko će napustiti profesiju jer "nema gde drugde da radi". Ugled i percepcija uspeha su kĺjučni - ako se pročuje da nemaš klijenata, niko te neće angažovati.

U Beogradu situacija je drugačija, ali ne nužno lakša. Ima više potencijalnih klijenata i većih, kompleksnijih poslova. Međutim, konkurencija je još žešća, a troškovi života i rada znatno veći. Početnik bez veza, poznanstava ili bez prethodnog rada u renomiranoj kancelariji teško će probiti se u gomili. "U Beogradu možda ima slučajeva [uspeha], ali je konkurencija još žešća i tek tu niko neće tek tako svojevoljno uzeti da ga zastupa neki novajlija u poslu."

Put do Samostalnosti: Rizik i Sloboda

Uprkos svim navedenim teškoćama, odluka da se krene samostalnim putem može biti ispunjavajuća. Ona donosi nešto što je mnogima nedostižno u radnom odnosu: apsolutnu kontrolu nad svojim vremenom. Kako jedna mlada advokatkinja opisuje: "Ustanem kad ja hoću, radim kad ja hoću... sebe organizujem kako meni prija." Ova sloboda je za mnoge vrednija od fiksne plate.

Ključ uspeha u samostalnom radu leži u umrežavanju i strpljenju. Neophodno je aktivno obnavljati poznanstva, biti dostupan, saradivati sa knjigovođama i drugim profesionalcima koji mogu uputiti klijente. Posao se najčešće gradi od malih, jednostavnih predmeta: osnivanje firme, statusne promene, sastavljanje ugovora, jednostavni vanparnični postupci. Vremenom, uz kvalitetan rad i povjerenje, dolaze i složeniji predmeti.

Finansijska strategija mora biti konzervativna. Mora se prihvatiti činjenica da će neki mesec biti odličan, a drugi veoma loš. "Jedno je sigurno: osiromašiti se ne možeš jednom kad kreneš," primećuje jedan advokat, naglašavajući da je najteže preći početni prag. Mnogi savetuju da je pametno prvo odraditi neko vreme kao saradnik u kancelariji, skupiti neka sredstva i iskustvo, pa tek onda krenuti samostalno.

Šta sa Alternativama? Izlazak iz Advokature

Sve veći broj pravnika razmišlja o napuštanju advokature, a neki su to i učinili. Razlozi su raznovrsni: psihičko iscrpljenje od stresa i neizvesnosti, niske zarade, otežana naplata honorara, osećaj da se profesija srozava zbog dampinga i nelojalne konkurencije. Neki prelaze da rade kao pravnici u privatnim kompanijama, bankama ili osiguravajućim društvima, gde postoji veća stabilnost, radno vreme i beneficije (godišnji odmor, bolovanje). Drugi pak potpuno napuštaju pravnu struku.

Poseban izazov predstavlja rad u državnim institucijama (sudovi, tužilaštva, uprava). Iako se čini kao stabilnija opcija, put do zaposlenja je često blokiran političkim i stranačkim vezama. Kako se žali jedan pravnik, konkursi su često samo formalnost, a mesta se popunjavaju unapred određenim licima. Osim toga, plate u državnom sektoru, naročito na nižim pozicijama, takođe su niske i ne prate troškove života u većim gradovima.

Zaključak: Da li Još Vredi?

Advokatura u Srbiji danas je profesija oštrih kontrasta. Za jedne je put ka izuzetnom uspehu, finansijskoj nezavisnosti i profesionalnom ispunjenju. Za druge, naročito početnike bez finansijske podrške i jakih veza, može biti izvor frustracije, finansijske neizvesnosti i profesionalnog sagorevanja.

Uspeh u velikoj meri zavisi od faktora koji često nisu u vezi sa znanjem i radnom etikom: porodične pozadine (da li postoji "advokatska dinastija"), geografske lokacije, sposobnosti umrežavanja i, iskreno, spremnosti na određene kompromise. Ono što je jasno je da put do stabilnog prihoda i priznanja dug i zahteva ogromno strpljenje, upornost i, pre svega, ljubav prema pravnoj nauci i radu sa ljudima.

Kao što jedan iskusni advokat rezimira: "Advokatura je trka na duže staze." Za one koji imaju izdržljivost, podršku i malo sreće, može biti najbolji posao na svetu. Za sve ostale, ostaje pitanje da li su ogromni početni ulozi vremena, novca i energije vredni neizvesne nagrade na kraju. Odgovor na pitanje "Koliko zaradi prosečan advokat?" možda nije u cifri, već u razumevanju da je ta "prosečnost" često borba za opstanak u moru prezasicenosti i ekonomskih teškoća.